„Највећа је љубав раширених руку“ поручила дјеци канадска хуманитарка
Коло српских сестара „Царица Милица“ и Народна библиотека „Бранко Радичевић“ организовали су синоћ,у просторијама библиотеке , књижевно вече за дјецу на којем им се представила хуманитарни радник и књижевник Гордана Лаковић,која живи и ради у Канади. Гордана борави у Дервенти на иницијативу Кола српских сестара којем је финансијски помогла у организацији васкршње радионице,а и овај пут је донијела помоћ у одјећи и обући за социјално угрожену дјецу којима ће она бити подијељена путем школа и Кола.
Циљ дружења са дјецом, по ријечима Лаковићеве јесте да упозна дервентску дјецу са животом у Канади те да им представи своје пјесме за дјецу из збирке „Највећа је љубав раширених руку“ коју још није објавила. У свом обраћању Гордана је истакла значај оваквих књижевних вечери на којима дјеца треба да се упознају са новим писцима, традицијом, језиком, националним вриједностима и књижевношћу уопште,а својим пјесмама послала је поруку о значају љубави у најширем смислу те ријечи, поноса те о потреби чувања свог језика, поријекла и традиције. “Ја сам поборник очувања језика и традиције и свега што је национално и српско и управо на томе највише и радим у Канади. Члан сам Српске националне академије која се искључиво бави очувањем културе српског народа те Удружења писаца „Десанка Максимовић“ и Удружења „Никола Тесла едуцатионал цорпоратион“ кроз које настојимо да образујемо децу и ширу јавност упознамо са дјелом и радом Тесле,о коме се у Канади веома мало зна. Потребно је поготово децу учити о нашој историји и нашим националним вредностима јер ако не ценимо своју нацију и себе ,тамо вас неће ценити. Увек учим и своју децу и друге да морају да буду поносни на своје порекло“, рекла је Лаковићева и истакла да „Срби често мисле да они нису важни,да имају осјећај да су увијек нешто криви што није тачно“.
Гордана је рођена Београђанка која већ двадесетпет година живи и ради у Торонту. Написала је неколико књига,а највећи одјек у јавности је имала њена књига“Зашто смо отишли“ ,у којој је испричала двадесетчетири истините приче о људима који су током ратних збивања напустили просторе бивше Југославије. Дугогодишње познанство са предсједницом Кола српских сестара Ђурђом Додиг Пијетловић и жеља да, у складу са својим могућностима, учини нешто за дјецу Дервенте, довели су је у Дервенту. Овом приликом је малишане обрадовала школским прибором