Дервента је протеклог  викенда по први пут била домаћин скупа димњачара за двадесетак чланова Удружења димњачара БиХ.

Домаћин дружења Прњаворчанин Неђељко Милић, често ангажован у Дервенти, одлучио је да своје колеге угости баш у нашем граду. Трудимо се да тако свакој локалној заједници донесемо по мало среће, кроз осмијех каже Неђо. Дружење димњачара се традиционално одржава два пута годишње.

„Сваки 1. април, тачније најближи викенд том датуму, искористимо за дружење и обиљежавање Дана димњачара. Ове године нас је епидемија корона вируса спријечила да се окупимо у пуно већем броју, па су нам отказали пријатељу из Словеније, Хрватске и Србије“, каже Милић.

Ипак, ништа није спријечило димњачаре из Прњавора, Приједора, Сарајева и Брчког да се још једном окупе, парадирају још једном локалном заједницом, подијеле искуства, награде најбоље и размијене неке од нових алата који се користе у овој бранши.

„Занат димњачара је јако занимљив, има доста посла и доста зарадимо, иако неки ризици и даље постоје, попут боравка на висинама. И дан-данас би свим младим људима препоручио да се баве овим послом. Да поново имам 20 година исто бих одабрао“, каже овај искусни димњачар који се овим занатом бави већ 20 година.

Највећи проблем ове бранше, истиче, лежи у немогућности образовања нових димњачара, иако су ту проблематику износили пред надлежна министарства.

„И сам сам научио занат у иностранству, а данас нове димњачаре подучавамо кроз праксу и преношењем знања са кољена на кољено. Врло је тешко бити занатлија „без школе“, каже Неђо.

Међу димњачарима из цијеле БиХ била је и једна дјевојка. Како сама каже лутке и аутићи јој својевремено нису били интересантни, али јесу димњачарске четке.

„Када сам са десет година у родном Брчком имала прилику да очистим свој први димњак у сјећање ми се урезао прелијепи поглед из птичије перспективе, а то је био и први новац који сам зарадила. Редом је, потом, ишла средња еколошка школа, паралелно димњачарски занат, а потом и диплома и мастер студије Заштита ваздуха са освртом на димњачарство“, каже Дајана Ђурић, једини професионални димњачар у БиХ.

Школовање јесте веома важно, али истиче да је кључно да се овај занат „заволи и живи“, јер је тежак.

„Технологија данас напредује, па димњачари нису само момци у црним одијелима, са мердевинама и четком, тако да данас морамо објашњавати људима да ми се више не пењемо на кровове, већ оџаке чистимо из домаћинства“, истиче Дајана, додајући да и даље има опасности и да јој ни падови нису страни.

Отежавајућу околност, истиче Дајана, димњачарима причињава и различито законско дефинисање ове материје у зависности од дијела државе на коју се односи, као и непостојање свијести о опасностима које могу да наступе у случају неодржавања димњака.